Unabomber: Čovek iz šume koji je Ameriku držao u strahu

Američke službe potrošile su preko 50 miliona dolara tragajući za čovekom koji je živeo u kolibi bez struje i tekuće vode. Gotovo osamnaest godina istražitelji su pokušavali da mu pronađu ime, lice i adresu. Reč je o poteri za Unabomberom, koja se smatra najskupljom potragom u istoriji FBI, a koju u fokus javnosti još jednom vraća Netflix, sa filmom koji se upravo pojavio na ovoj platformi.

Film prirodno nazvan „Unabomber“, objavljen je pre tri nedelja i, sasvim očekivano, izazvao je veliku pažnju. Starije je podsetio na dramu kojoj su svedočili uživo, mlađima nudi jednu od jačih kriminalističkih priča u poslednjih pola veka američke istorije.

Sporni psihološki eksperimenti

Delo u režiji Janusa Meca, sa Džejkobom Tremblejem kao mladim Kačinskim, Raselom Krouom kao harvardskim psihologom Henrijem Marejem i Šejlin Vudli u ulozi agenta FBI, povezuje dve linije: odrastanje izuzetno darovitog mladića i potragu za teroristom u kojeg će se pretvoriti. Posebnu pažnju posvećuje psihološkim eksperimentima kojima je bio izložen na Harvardu. Upravo tu počinje i najosetljivije pitanje čitave priče: koliko znamo o tome šta je oblikovalo Kačinskog, a koliko naknadno tražimo objašnjenje koje bi njegov život učinilo razumljivim?

Bilans njegovog nasilja mnogo je jasniji od njegovih motiva. Između 1978. i 1995. izveo je 16 bombaških napada. Ubio je troje ljudi, a prema podacima koje navodi agencija AP, povredio 23. Među preživelima bilo je ljudi sa trajnim, teškim posledicama. Kačinski je tvrdio da ratuje protiv zla koje donosi industrijsko društvo, ali njegove bombe otvarali su konkretni ljudi, često u svojim domovima ili na poslu.

Odrastanje darovitog dečaka

Teodor Džon Kačinski rođen je 22. maja 1942. u Čikagu, u porodici poljskog porekla. Otac je radio u proizvodnji kobasica, a roditelji su obrazovanje smatrali putem u bolji život. Njegov brat Dejvid rođen je sedam godina kasnije. Ted je rano pokazao izuzetnu darovitost, naročito za matematiku. Preskočio je dva razreda i u učionici stalno bio mlađi od ostalih. Kasnije je upravo ubrzano školovanje opisivao kao iskustvo koje ga je odvojilo od vršnjaka.

Kao beba od oko devet meseci, zbog alergijske reakcije proveo je nekoliko dana u bolnici. Majka Vanda verovala je da ga je odvajanje od roditelja promenilo: po njenom sećanju, vratio se povučeniji i uplašeniji. Psihijatrijski izveštaj iz 1998. beleži tu priču, ali i neslaganja među dostupnim podacima. Majčino objašnjenje ostalo je porodično tumačenje, bez dokaza da je taj događaj odredio njegov kasniji razvoj.

Kačinski je, ipak, imao i život izvan slike usamljenog čuda od deteta. Svirao je trombon u školskom orkestru, učestvovao u radu školskih klubova i družio se sa dečacima zainteresovanim za nauku. Matematika mu je postajala sve važnija, dok mu je pripadanje društvu išlo teže. Godine 1958, sa šesnaest godina, stigao je na Harvard. Intelektualno je mogao da prati taj svet; život među starijim studentima bio je drugačiji izazov.

Istraživanje profesora Mareja

Na Harvardu je postao učesnik istraživanja psihologa Henrija Mareja. Studenti su pisali o svojim uverenjima, životnim ciljevima i ličnoj filozofiji. Taj materijal potom je korišćen u susretima tokom kojih su njihova stanovišta izlagana agresivnom osporavanju i ličnim napadima. Reakcije su praćene uz pomoć elektroda, kamera i snažnog osvetljenja. Istraživanje je trajalo tri godine. Mladić koji se teško otvarao drugim ljudima učestvovao je u postupku u kojem je upravo ono što je otkrio o sebi postajalo sredstvo pritiska.

Odatle potiče privlačna, ali nedokazana teza da je Harvard „stvorio Unabombera“. Pisac Alston Čejs istraživao je mogućnost da su eksperiment i tadašnja intelektualna atmosfera doprineli njegovom razvoju. To je biografsko tumačenje, a ne utvrđena uzročna veza. Film može da približi poniženje i bes; istorijski izvori ne omogućavaju da između studentskog eksperimenta i kasnijih ubistava povučemo jednu sigurnu, pravu liniju.

Njegova akademska karijera napredovala je posle Harvarda. Diplomirao je matematiku 1962, nastavio školovanje na Univerzitetu Mičigen i doktorirao 1967. Disertacija „Boundary Functions“ bavila se graničnim ponašanjem matematičkih funkcija. Iste godine dobio je mesto nastavnika matematike na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju. Sa 25 godina imao je obrazovanje, zaposlenje i izglede koje bi mnogi mladi matematičari smatrali izvanrednim. Međutim, dve godine kasnije podneo je ostavku.

Koliba u nedođiji

Posle povratka kod roditelja, 1971. preselio se u Montanu. U blizini gradića Linkolna, uz bratovljevu pomoć, izgradio je malu drvenu kolibu. Pokušavao je da živi od skromnih prihoda, uzgajanja hrane i veština preživljavanja, mada je primao i pomoć porodice. Povlačenje je trebalo da mu obezbedi samostalnost. Međutim, putevi, gradnja i industrijski razvoj dopirali su i do prostora koji je smatrao svojim utočištem.

U belešci iz aprila 1971. Kačinski je već govorio o želji za osvetom. Zaštita prirode i slobode bila je njegov javni argument, ali očigledno da je postojala i lična ogorčenost.

Prva bomba eksplodirala je 1978. na Univerzitetu Northwestern. Paket je nosio ime profesora Baklija Krista kao navodnog pošiljaoca. Kada mu je vraćen, profesor je uočio da ga nije poslao i pozvao obezbeđenje. Povređen je čovek koji je pregledao paket. Već sledeće godine bomba koju je sam konstruisao Kačinski našla se u avionu na letu od Čikaga ka Vašingtonu. Prema kasnijem objašnjenju FBI-ja, naprava nije proradila kako je napadač zamislio, pa su izbegnute katastrofalne posledice.

Nepoznati terorista očito je ciljao univerzitete i aviokompanije. Istraga je, po početnim slovima ovih pojmova, dobila oznaku UNABOM, a onaj ko je slao eksplozivne naprave postao je Unabomber. Godinama, pa i decenijama nije se znalo ko stoji iza ovog imena. Istražitelji su razmatrali različita zanimanja i životne putanje, pokušavajući da iz mesta napada i izbora žrtava rekonstruišu nečiji život. Zajednički istražni tim narastao je na preko 150 istražitelja, analitičara i drugih zaposlenih, međutim ni tako brojan nije uspevao da logički poveže seriju napada na različite ljude i institucije.

Od ideje do niza ubistava

Prva smrt nastupila je 11. decembra 1985. Hju Skraton, vlasnik prodavnice računara u Sakramentu, pomerio je predmet ostavljen iza radnje. Eksplozija ga je ubila. Devet godina kasnije, 10. decembra 1994, u svojoj kući u Nju Džerziju poginuo je Tomas Moser, poslovni čovek iz reklamne industrije. Poslednja žrtva, Gilbert Marej, predstavnik udruženja drvne industrije u Kaliforniji, otvorio je smrtonosni paket 24. aprila 1995.

Između tih ubistava ostajali su preživeli. Izbor obrazovanih ljudi i tehnoloških profesija mogao je da deluje kao trag ka ideologiji napadača. Za istragu je, međutim, ostajalo pitanje kako povezati žrtve koje često nisu imale neposrednu vezu jedna s drugom.

Iznos od preko 50 miliona dolara, zabeležen i u dokumentaciji američkog Kongresa, pokazuje razmere neuspeha koji je dugo pratio istragu. Agencije su raspolagale ljudima, laboratorijama i hiljadama dojava, ali su tragale za napadačem koji je delovao sam i ostavljao malo upotrebljivih tragova. Presudan pomak nastao je kada je poželeo da njegov glas dopre do cele zemlje.

Godine 1995. Unabomber je ponudio pogodbu: objavite javnosti moj politički proglas, pa ću obustaviti bombašku kampanju. Manifest „Industrijsko društvo i njegova budućnost“ imao je oko 35.000 reči. Kačinski je tvrdio da tehnološki sistem potčinjava čoveka, sužava njegovu slobodu i razara prirodni svet. Njegov zaključak vodio je ka rušenju industrijsko-tehnološkog poretka.

Za novine i vlasti to je bila teška odluka. Objavljivanje je značilo dati prostor čoveku koji je pažnju iznuđivao ubistvima. FBI je u tome video i priliku: neko bi mogao da prepozna autora. Uz podršku direktora FBI-ja Luisa Frija i državne tužiteljke Dženet Reno, tekst je objavljen u septembru 1995. u Washington Postu, u zajedničkom poduhvatu sa New York Timesom.

Preokret u istrazi je bio spektakularan. Dejvid Kačinski, sa suprugom Lindom Patrik, prepoznao je ideje, misli, reči svog brata Teodora. Sumnja je za Dejvida imala strašnu cenu. Prijaviti brata značilo je izložiti ga mogućoj smrtnoj kazni; prećutati sumnju značilo je prihvatiti mogućnost novih žrtava. Obratili su se vlastima preko advokata. Istražitelji su dobili ranije Tedove tekstove, uključujući esej iz 1971. i počeli da porede formulacije.

Prepoznavanje nije počivalo na jednoj „magičnoj“ reči. Jezik, ideje i biografski podaci postepeno su se uklapali. Podudarale su se neke neobične i originalne formulacije i zaključci. Dovoljno elemenata povezalo se da sud odobri pretres. Dana 3. aprila 1996. istražitelji su stigli do kolibe kod Linkolna. Unutra su pronašli obimne beleške, dokaze o napadima i materijal povezan sa bombama. Čovek koji je želeo da objavljivanjem učvrsti svoju anonimnu moć upravo je sopstvenim pisanjem omogućio da bude pronađen.

Psihijatrica Sali Džonson, koja je Kačinskog procenjivala po nalogu suda, navela je uslovno postavljenu dijagnozu paranoidne šizofrenije. U središtu njenog nalaza bila su uverenja o kontroli moderne tehnologije i o tome da su roditelji odgovorni za njegove životne teškoće. Ograničenje dijagnoze objasnila je kratkim trajanjem procene i potrebom za dodatnim uvidom. Istovremeno je zaključila da razume postupak i može da sarađuje sa braniocima.

Za samog Kačinskog ta etiketa bila je neprihvatljiva. Branitelji su nastojali da njegovim psihičkim stanjem spreče smrtnu presudu. On je želeo da njegove ideje budu shvaćene kao političko stanovište, a ne kao izraz bolesti. Sukob je postao toliko ozbiljan da je pokušavao da promeni odbranu i da se zastupa sam. Sudija mu to nije dozvolio. U januaru 1998. priznao je krivicu kroz sporazum kojim je izbegao smrtnu kaznu.

Njegovi razlozi zato ostaju slojeviti: ideološko protivljenje tehnološkom društvu, dugotrajna izolacija, bes i želja za osvetom, uz ozbiljne psihijatrijske nalaze. Dostupni dokazi ne omogućavaju da svakom od tih činilaca dodelimo tačan udeo. Još manje dopuštaju da od darovitosti, usamljenosti ili teškog studentskog iskustva napravimo objašnjenje koje ubistva prikazuje kao očekivan ishod.

Kačinski je dobio četiri doživotne kazne i dodatnih trideset godina zatvora. Dugo je bio zatvoren u federalnom zatvoru najvišeg stepena bezbednosti u Florensu, u Koloradu. Dopisivao se sa ljudima iz spoljnog sveta i ostao predmet fascinacije, uključujući krugove koji su u njegovim napadima na tehnološku civilizaciju tražili potvrdu sopstvenih stavova. Umro je 10. juna 2023, sa 81 godinom. AP je, pozivajući se na četiri upućene osobe, izvestio da je izvršio samoubistvo; bolovao je od raka u uznapredovaloj fazi.

Dejvid je za pomoć u hapšenju dobio nagradu od milion dolara. On i Linda novac su, umanjen za poreze i advokatske troškove, namenili žrtvama i njihovim porodicama.